Lični prostor

Predsednici Putin i Tramp se rukuju na sebi svojstven način, a takav stisak ruke je imao Tito. Oni privlače osobu sa kojom se rukuju bliže sebi, kršeći na taj način njihov lični prostor, što ovo osobu dovodi u defanzivan položaj. Svaka osoba ima svoj instinktivan, zaštitni prostor oko sebe. Ljudi ga stalno održavaju, pogledajte ih kada se kreću kroz gužvu, kako pokušavaju da izbegnu blizak fizički kontakt sa drugim ljudima.

Prvi je ovaj feniomen zapazio Heini Hediger, upravnik Zoološog vrta u Cirihu, tokom pedesetih godina. On je zapazio da se životinje osećaju dobro u kavezima koje su veličine teritorije koju štite dok su u divljini. Ali, Hediger je primetio i drugu vrstu teritorije, koja je bila oblika virtuelnog mehura i koju su životinje nosile sa sobom. On je nazvao distancom bega ili zonom bega. Kada životinja vidi predatora, na primer lava, ona ne beži odmah. Ostaje smirena sve dok on ne uđe u nevidljivu zonu bega. Ova zona se može vrlo precizno izmeriti u metrima, ne menja se. Što je životinja veća, zona bega je veća. Gušteru se može prići na nekoliko metara, pre nego što pobegne, dok je ova udaljenost kod krokodila oko 50 m. Pripitomljene životinje imaju veoma male zone bega.

Hedigerov rad je privukao pažnju psihologa Edwarda Halla, koji je 1966. objavio knjigu o tom fenomenu kod ljudi, The Hidden Dimension. On je primenio Hedigerovu teoriju na ljude. On je takođe pretpostavio da je ova zona u ljudi određena kulturnim razlikama (kod Kineza ili Arapa je mala, oni se stalno kreću u velikim grupama, dok je kod Engleza velika).

Hall je podelio ovaj prostor u četiri zone: intimna daljina, lična, socijalna i javna daljina.

Intimna je takva da se pogled jedva može fokusirati na osobu sa kojom ste u interakciji. Ona je prisutna kog bliskih osoba (ljubavnika, dece itd).

Lična daljina je manja od dužine ispružene ruke, karakteristična je za prijateljski razgovor.

Socijalna daljina je veća od dužine ispružene ruke, pogodna je za poslovne odnose ili slučajna poznantstva.

Javna daljina je još veća, ponekad se mora glasno govoriti osobi sa kojom smo u takvom odnosu da bi nas čula.

Slika. Prosečan lični prostor Evropljanina.

Posle objavljivanja Hallove knjige, urađen je ogroman broj studija na ovu temu. Neke su bile bizarne, ispitivač je prilazio veoma blizu muškarcu u javnom WC-u, da vidi kada će se odmaći. Zaključak svih ovih studija je da se lični prostor povećava kod anksioznih osoba. Osobe pod stresom izbegavaju blizak kontaktsa drugim ljudima (eto kako današnji način života udaljava ljude). Samosvesni ljudi imaju uzanu ličnu zonu.

Tokom 1990, neuronaučnici su pronašli grupu neurona koja je odgovorna za ovakvo ponašanje. Ovi tzv. peripersonalni neuroni se aktiviraju kada se približimo predmetima ili osobama. Oni reaguju na ulazak nepoznate osobe u naš nevidljivi mehur odbrane, pokrećući defanzivne i odbrambene reflekse. Koordiniraju podsvesne, skrivene igre sa ličnim prostorom, izračunavaju bezbedne udaljenosti. Mi nesvesno stalno stupamo u interakije sa osobama oko nas, izmenjujemo informacije o našim sigurnim zonama. U novije vreme, fizički prostor je zamenjen virtuelnim. Twitter, Facebook, SMS su uklonili direktnu interakciju sa drugim ljudima. Sada se naša interakcija odvija sa bezličnim entitetima, informacijama koje se ne nalaze u Euklidovoj geometriji. Mnogi ljudi provode veliki deo dana u sajberprostoru, bez stvarne komunikacije sa drugim ljudima. Socijalna igra između ljudi je fundamentalni izmenjena.

Slika 2. Lokalizacija peripersonalnih neurona (gornja slika, za različite delove tela). Donja slika pokazuje neurone, koji su odgovorni za osećaje vezane za sopstveno telo.

Ovo dovodi do gubljenja ličnog prostora, sa rađanjem neobičnih, često malignih oblika ponašanja. Gubitak direktne interakcije dovodi ponekad do dezinhibicija, sa "hejterskim" ponašanjem (da koristim ovu adolescentnu frazu), a često vodi u sajber kriminal. Nema čak ni osećaja srama, jer varamo virtuelne ljude.