Značaj stimulacije mozga kod dece

Iako čini svega 2% mase tela, mozak troši skoro 15% srčanog volumena, 20% kiseonika koji udišemo i oko 25% glukoze iz krvi. Najzanimljivije je da se ova količina ne smanjuje ni kada spavamo, kada je aktivnost mozga niska. James Kozloski, istraživač iz IBM, tvrdi da najmanje 90% energije koju mozak troši, ne možemo da objasnimo. Izgleda kao da se nalazi u stanju da neprekidno “vrti” signale, koji nisu povezani sa stimulusima iz spoljne sredine. Mozak, dakle, naizgled veliki deo vremena troši ogromnu energiju.... ne radeći ništa?

Količina energije koja se troši kada nešto radimo, nije ravnomerno raspoređena i zavisi od mnogo faktora. Na primer, kada obavljamo neki posao, a posmatra nas veliki broj ljudi, potrošnja energije se povećava (tako nastaju greške usled treme). Istraživanja su pokazala da muzičari tokom nastupa uživo jače pritiskaju dirke ili žice, nego na probama (zato je koncertna muzika uvek uzbudljivija). Ukoliko su posmatrači pozitivni, potrošnja se smanjuje (zato ako vas neko kritikuje dok vozite postoji mnoga veća verovatnoća da ćete napraviti grešku). Samosvesne osobe se mnogo bolje snalaze u ovakvim situacija, dok kod nesigurnih one dovode do anksioznosti.

Jedno veoma skoro ispitivanje iz jula 2019, pokazalo je da deca predškolskog uzrasta (5 godina), imaju skoro tri puta veću potrošnju energije u mozgu. Njihov mozak troši 66% bazalnog metabolizma, kao i 43% dnevnih kalorijskih potreba. U ovom radu je postavljena hipoteza da je potrošnja kalorija u mozgu direktno povezana sa gojaznošću. Naime, ukoliko mozak troši manje kalorija, doći će do povećanja kalorija koje se deponuju u masnom tkivu. Koliko god to smešno delovalo, sličan efekat je ustanovljen u životinja u odnosu veličine mozga i testisa (što je mozak bio veći, testisi su bili manji). Nisam siguran da je neko ispitivao ovaj efekat kod ljudi (nadam se da ne važi za nas, jer sebe smatram inteligentnim). Čini se kao da mozak krade energiju koja mu je potrebna od drugih organa. Kasnije u životu se potrebe mozga za energijom smanjuju, pa ako je kalorijski unos visok, nastaje gojaznost. Da je aktivnost mozga regulator telesne mase, znamo iz eksprimenata sa dubokom stimulacijom mozga (magnentim talasima). Kod ovih pacijenata je dolazilo da umerenog smanjenja telesne težine. Naravno moguće je i da duboka stimulacija mozga utiče na dopaminergički sistem mozga, koji reguliše sitost, što je takože mehanizam nastanka gojaznosti.

Slika 1. MRI mozga kod  uzimanja hrane koja goji (levo), koja ne goji (sredina), ostale hrane (desno). Vidljivo je stalno aktiviranje dopaminskih receptora kod hrane koja goji. Njeno uzimanje izaziva zadovoljstvo, koje kasnije prelazi u zavisnost. Potrebno je ovaj ciklus preseći pre nastanka patološke gojzanosti.

Mozak je takođe odgovoran za procenu nivoa insulina i glukoze, modulaciju aktivnosti skeletnih mišića, process stvaranja toplote. Jedan rad iz 2018. pokazuje da stimulacija prefronatalnog korteksa (gde se odvijaju procesi razmišljanja), smanjuje apetit, posebno opsesivno uzimanje određenih namirnica. Obrnuto, smanjena aktivnost prefrontalnog korteksa dovodi do povećavnja unosa hrane i gojaznosti. Prefrontalni korteks je izuzetno aktivan u ranom detinjstvu, tokom procesa učenja govora, ciljanih aktivnosti, igre sa drugovima ili smislenim igrama.Nedostatak ovih aktivnosti direktno dovodi do nastanka gojaznosti u dečjem uzrastu.

Dakle, osim treninga mišića, trenirajte i mozak vaše dece (čitanje knjiga, kreativne igre, društvo druge dece itd).