Šta je alergija?
- BRANIMIR NESTOROVIĆ
- Jun 13, 2017
- 5 min read
Updated: Sep 17
Svedoci smo epidemije alergijskih oboljenja poslednjih decenija. Procenat osoba sa alergijama u većini zemalja u Evropi dostiže između 20% i 25%, dok je u Japanu gotovo polovina stanovništva pogođena alergijskim reakcijama. Ovo izaziva pitanje: zašto su alergije postale toliko rasprostranjene?
Alergija je prvi put definisana 1810. godine, a medicinska dijagnostika započela je oko 1840. godine, kada su lekari uvrstili ovu bolest u zvanične registre. Prvi je alergiju (u ovom slučaju polensku alergiju) opisao je dr Čarls Bleklej, koji je i sam patio od simptoma polenske alergije. Njegova pionirska istraživanja otkrila su osnovne uzroke alergijskih reakcija, iako su u to vreme slučajevi alergija bili retki. Bleklej je zapravo uglavnom sprovodio eksperimente na sebi jer je bilo malo dostupnih pacijenata. U to vreme su tek bili otkriveni poleni (a Paster je tek pronašao mikrobe kao uzročnike mnogih bolesti). Tokom leta, Bleklej sakupljao je polene u tegli, a zatim je, usred zime, otvorio teglu i udisao osušene polene. Rezultat je bio trenutan: kijanje, svrab očiju i nosa, kao i pojačano lučenje sekreta iz nosa. Ovaj eksperiment jasno je povezao polen s alergijskim reakcijama.
Osim toga, Bleklej je razvio i prvi kožni test na alergiju. Naneo je polen na malu ranicu na svojoj koži, što je izazvalo crvenu ospu u roku od 20 minuta. Ovo otkriće postavilo je temelje za buduće metode dijagnostikovanja alergija.
U to vreme, davanje različitih toksina kako bi se izazvala zaštita od bolesti bilo je široko prihvaćeno, a ovaj proces danas nazivamo profilaksom infektivnih oboljenja. Međutim, 1902. godine, dva francuska lekara, Šarl Riči i Pol Portije, primetili su nešto neobično: u nekim slučajevima davanje toksina nije pružalo zaštitu, već je izazvalo jaku i brzu reakciju. Nazvali su ovu reakciju anafilaksom (reč "ana" na grčkom znači negacija, odnosno suprotno od profilakse). Anafilaktički šok se javlja unutar nekoliko minuta od izlaganja alergenu, dovodeći do nastanka urtikarije (koprivnjače), otoka, povrćanja, pada krvnog pritiska, a u težim slučajevima i do smrtnog ishoda.
U svojoj knjizi objavljenoj 1906. godine austrijski pedijatar Klemens fon Pirkve (čiji je učenik Slovenac Matija Ambrožić osnovao Dečju kliniku u Tiršovoj na kojoj sam proveo najveći deo svoje medicinske karijere) je prvi put upotrebio izraz alergija. Ovaj izraz potiče od grčke reči alos, što znači "neobična" ili "izmenjena" reakcija, a dobro odražava suštinu alergijskih reakcija koje su drugačije u poređenju s reakcijama na materije koje su neškodljive za osobe koje nisu alergične. Pirkve je takođe primetio da je alergijska reakcija često prisutna u nekim porodicama i označio ovu genetsku sklonost terminom atopija.
Dva druga istraživača, higijeničar Oto Parausnic i ginekolog Hajnc Kustner, koji su obojica imali alergije, su jedan drugom ubrizgavali serum onog drugog i time izazivali alergijsku reakciju na tom mestu. Ovim su dokazali da se alergija može prenositi putem seruma, a ovu materiju u krvi su nazvali reagini.
Tek 1967. godine, bračni par Išizaka u Japanu, i nezavisno od njih, Johanson u Švedskoj, otkrili su pravu prirodu ovog proteina, identifikujući ga kao antitelo, što je bilo veliko otkriće u imunologiji. Ovaj tip antitela je nazvan IgE antitelo, i za ovo otkriće su dobili Nobelovu nagradu za medicinu.
Ovo antitelo je jednostveno po tome što ne deluje kao druga antitela (IgG, IgA, IgM), koja u serumu ili na sluzokožama vežu strane materije i tako ih inaktivišu. IgE antitelo deluje samo kada je vezano za površinu određenih ćelija (ovo se naziva citofilnost, odnosno sposobnost vezivanja za ćelije). Alergična osoba posle kontakta sa alergenima (materijama koje izazivaju alergiju), stvara IgE antitela. Pri ponovnom susretu sa alergenom, dolazi do vezivanja za IgE antitelo na površini posebne vrste ćelija (koje se nazivaju mast ćelijama). One se aktiviraju oslobadjajući brojne hemijske materije, koje nazivamo medijatorima (a proces oslobadjanja se naziva degranulacijom). Ove materije deluju dvostruko. Jedna grupa (najvažniji je histamin, koji je otkriven pre više od 100 godina) dovodi do grčenja mišića u krvnim sudovima i bronhijama, a druga dovodi na mesto kontakta sa alergenom eozinofile. Eozinofili su ćelije koje sadrže brojne veoma jake i ubitačne proteine koji oštećuju ćelije, dovodeći do alergijskog zapaljenja.
Šta su alergeni? Alergeni su različite materije, uglavnom belančevine. Mogu biti poleni, alergeni grinja (dermatophagoides, o obe vrste alergena ćemo govoriti u posebnom tekstu), hrane (kikiriki, mleko, jaja itd), lekovi (posebno penicilinski antibiotici), otrovi insekata (ose, pčele, komarci). Ove materije su za osobe bez alergije potpuno bezopasne, pa čak i korisne (hrana, antibiotici).
Međutim, razlog zbog kojeg pojedine osobe reaguju preosetljivo na ove materije, dok druge nemaju nikakve reakcije, još uvek nije potpuno razjašnjen.
U poslednjim godinama, u objašnjenju alergija postala je posebno popularna tzv. higijenska hipoteza. Ovu hipotezu je 1989. godine formulirao škotski epidemiolog Štrahan. On je primetio da je učestalost alergija veća u porodicama sa manje dece ili u porodicama sa nižim higijenskim standardima. Prema ovoj hipotezi, manja izloženost infekcijama i mikroorganizmima u ranom detinjstvu može dovesti do povećanog rizika od razvoja alergijskih bolesti, jer se imunološki sistem ne razvija na način koji bi inače štitio organizam od preosetljivih reakcija na obično bezopasne materije.
Odsustvo prirodnih stimula za imunološki sistem (kao što su bakterije i paraziti) može dovesti do preosetljivih reakcija na materije koje podsećaju na njih. Međutim, ova hipoteza nije u potpunosti objasnila sve češći razvoj alergija. Na primer, alergije su prisutne čak i u gradovima u Americi koji nisu higijenski, kao i u Africi. Migranti u velikim evropskim gradovima češće nemaju alergije, a upotreba probiotika nije se pokazala kao naročito efikasna u prevenciji alergija.
Stoga je 2003. godine, Grejem Ruk razvio hipotezu o "starim prijateljima." Ova teorija naglašava važnost kontakta organizma sa bakterijama koje su oduvek bile prisutne u njegovoj okolini, na koje je ljudski imuni sistem razvio dobar odgovor. Takve bakterije nalaze se na koži, u crevima (posebno značajne, o njima će biti reči kasnije) i disajnim organima. Takođe, važnu ulogu igraju virusi i paraziti koji u ljudskom organizmu postoje u hroničnom stanju kliconoštva. Na primer, mikobakterije koje žive u zemlji objašnjavaju zašto ljudi koji se bave baštovanjem retko imaju alergije. Gramatikos je 2008. godine proširio ovu kategoriju uključujući simbiotske bakterije, čime su probiotici postali važan element u prevenciji alergija.
Najčešće alergijske bolesti su atopijski dermatitis (ekcem), alergija na hranu, astma i alergijski rinitis, i o svakoj od njih ćemo posebno govoriti). Imajući na umu da je alergija nasledna, nije iznenadjenje da se ove bolesti često javljaju udruženo ili jedna za drugom, a ova pojava se naziva "alergijski marš."
Pomenuo sam da su alergijske bolesti nasledne. Način nasledjivanja je komplikovan i nije lako odrediti rizik za nastanak alergije za dete, ako roditelji imaju alergiju.
U posebnom tekstu ću govoriti o mogućnostima prevencije alergijskih bolesti.
Preporučeno dalje čitanje:
