Marija Treben ili Priča o lečenju karcinoma lekovitim biljkama

Slučajno sam pre nekoliko dana naleteo na priču o travaru Momi, što me je podsetilo na priču o jednoj drugoj „travarki“, znatno poznatijoj Mariji Treben. Ova Austrijanka je lansirala brojne biljne preparate, a najpoznatija je postala po „švedskoj gorčici“, koja je pre dvadesetak godina bila vrlo popularna i kod nas u lečenju karcinoma. Suvremeni lekari su, međutim, potpuno ignorisali ovaj preparat.

Ni knjiga o njenim preparatima, koju je napisao čuveni nemački lekar Pol-Gerhard Seger (nem. Paul Gerhardt Seeger), nije mnogo uticala na stav klasično obrazovanih lekara.

Profesor Seeger (1903-1991) je fascinantna ličnost, onkolog i dvostruki kandidat za Nobelovu nagradu. Kako je sam govorio, najvažniji period njegovog života bio je rad sa profesorom Oto Varburgom, dobitnikom Nobelove nagrade za medicinu. Varburgovo shvatanje karcinoma kao metaboličke bolesti – poremećaja u metabolisanju glukoze u mitohondrijama – dugo je bilo potisnuto. Klasična teorija smatrala je da karcinom nastaje mutacijama u genima u jedru ćelije, što je pretvara u malignu. Varburg je, međutim, pokazao da su mutacije sekundarne, da nastaju kao posledica metaboličkih promena u funkciji mitohondrija. Kada se jedro maligne ćelije prenese u zdravu ćeliju, to dovodi do njenog pretvaranja u malignu, dok maligna ćelija u koju se usadi jedro zdrave ćelije nastavlja da se ponaša kao maligna.

Ali, Seeger je otišao korak dalje. Nije se slagao sa mišljenjem da je maligna ćelija ireverzibilno promenjena (kako to smatra većina današnjih naučnika). Njegova istraživanja su pokazala da je osnovni problem karcinoma oštećenje citohrom oksidaze (citohrom a/a3 – enzima ključnog za metabolizam glukoze i ćelijsko disanje). Ovaj enzim je odgovoran za transport elektrona nastalih procesima ćelijskog disanja. Njegovo oštećenje je odgovorno za smanjenu voltažu membrane mitohrondrija kod karcinoma, zbog čega ćelija stvara svega oko 20% potrebne energije iz glukoze.

Šta oštećuje citohrom oksidazu? Aerozagađenje, teški metali, toksini bakterija, gljivica, hemijski aditivi u hrani itd. Džon Higinson, prvi direktor Međunarodne agencije za istraživanje raka u sklopu SZO, smatra da bi se 90% degenerativnih oboljenja i karcinoma moglo eliminisati uklanjanjem kancerogenih supstanci iz hrane, vode i vazduha. Sličnu procenu ima i profesor von Hausen iz centra za istraživanje raka u Hajdelbergu.

Seeger je pokazao da maligne ćelije koriste samo 5 do 50% kiseonika u odnosu na normalne ćelije. Smanjenjem količine kiseonika, uspeo je da transformiše zdrave ćelije u maligne. Stepen maligniteta je u direktnoj vezi sa stepenom oštećenja citohrom oksidaze. Hipoksija (smanjena količina kiseonika) je jedna od osnovnih karakteristika maligniteta (prošle godine je Nobelova nagrada za medicinu dodeljena upravo za ova istraživanja). Biolozi sa Džon Hopkins univerziteta su pokazali da se u uslovima niske koncentracije kiseonika stvaraju proteini RhoA i ROCK1, koji su direktno odgovorni za nastanak metastaza.

Slika 1. Citohrom oksidaza je enzim koji učestvuje u takozvanom respiratornom lancu, to jest, prenosi stvorenih elektrona (energije) iz mitohondrija.  Ukoliko je oštećen, nema dovoljno energije, pa ćelije troše više glukoze u pokušaju da nadoknade nedostatak.

Seeger je prepostavio da bi se dodavanjem enzima moglo učiniti da se maligna ćelija vrati u normalno stanje ili značajno uspori svoje razmnožavanje. Iz eksperimenata znamo da ako se maligna ćelija melanoma implantira u embrion pileta, ona se pretvara u melanocit. Implikacije ovakvog shvatanja su ogromne. To znači da se otvara mogućnost da možda ne moramo da tumor operišemo, zračimo ili dajemo citostatike, već možemo da vratimo funkciju citohrom oksidaze dodacima ishrani.

Seeger je smatrao i da su psihički faktori (hroničan stres, depresija, konflikti, seksualne disfunkcije itd) direktan uzrok karcinoma.

Na osnovu svojih radova, professor Seeger je 1965. predložio plan prevencije i lečenja tumora u 10 koraka:

Faza 1. Uklanjanje štetnih uticaja

Faza 2. Detoksikacija tela.

Faza 3. Normalizacija crevne flore.

Faza 4. Aktivacija citohrom oksidaze davanjem antioksidanasa

Faza 5. Aktivacija imunog sistema čoveka.

Faza 6. Desenzitizacija (smanjivanje preosetljivosti organizma)

Faza 7. Citoplazmatska terapija sa aktivacijom antitela

Faza 8. Inhibicija glikolize (razlaganja glukoze bez kiseonika)

Faza 9. Izmene u ishrani.

Faza 10. Potpora srcu i cirkulatornom sistemu.

Mnogo toga je danas već od ovoga potvrđeno, pogledaje samo normalizaciju flore, pola veka pre pronalaska probiotika. Za aktivaciju citohrom oksidaze Seeger je predlagao vitamin A i betacijanin (sastojak soka cvekle). Cvekla je takođe odlična za uklanjanje teških metala iz organizma, što je jedan od uzroka oštećenja enzima.

Da se vratimo na početak teksta. Seger je napisao knjigu "Čudotvorna isceljenja Marije Treben – činjenica ili prevara?" (nem. "Die Wunderheilungen der Maria Treben - Irrglauben oder Wahrheit?"). On podržava ulogu brojnih biljaka u lečenju karcinoma, nabrajajući njihovu sposobnost da primaju jone vodonika koji nastaju glikolizom u tumorima. To su antocijanidini – cijanidin, delfinidin, pelargonidin, mirtilin, malvidin, flavoni – kvercetin, rutin i drugi. Pronalazi da se ovi sastojci nalaze u biljkama koje je preporučivala Marija Treben, u "Apoteci datoj od Boga". To su neven, hajdučka trava, kopriva, bokvica, crni slez, trava priljepača, biljka preslica i još neke.

U komentaru na lečenje ovim biljkama, on kaže da “kritička biohemijska analiza pokazuje da su naši preci imali sačuvan osećaj razuma i praktičnosti, bili oni travari, pastiri ili šumari, da pravilno zaključe lekovita svojstva biljaka”.

Ovde bih dodao recept dr Šlegela sa početka XX veka za karcinom želuca, čaj od kore hrasta. Rezultati su često odlični.

Nepotrebno je reći da podržavam ovakav način prilaza lečenju pacijenata. Citirao bih reči čuvenog lekara Helmholca (1877) u knjizi "Das Denken in der Medizin": “...Čovek u stalnom rvanju sa neprijateljskim silama okoline brzo zaboravi…da je njegovo znanje izloženo brojnim iskušenjima…Kada se suočite sa umirućim pacijentom, zapitamo se da li smo učinili sve što je moglo da se učini i da li je nauka stvarno dala sve odgovore i alate potrebne za izlečenje”.