Vagus - "nerv lutalica" ili polivagalna teorija

Pisao sam o vagusu kada sam objašnjavao mehanizam delovanja sode bikarbone. Ali, pričao o ovom fascinantnom nervu se ovde ne zvršava.

Mozak, prema klasičnoj podeli Pola Meklina, ima tri dela: reptilski mozak (koji je odgovoran za instinktivne reakcije u skladu sa vrstom), stari deo mozga sisara (koji je odgovoran za emotivne reakcije) i koru velikog mozga (noviji deo mozga, odgovoran za racionalno razmišljanje). Vagus, kao nerv koji polazi iz srži moždanog stabla, vezan je za primitivnije delove mozga. Njegova funkcija je u suštini svedena na kabl koji provodi impulse iz mozga u periferne organe (srce, pluća i abdomen).

Uprkos radovima Hesa od pre više od pola veka, koji su ukazivali da je podela na centralni i periferni nervni sistem veštačka, da se zapravo radi o jednom jedinstvenom, isprepletenom i integrisanom sistemu, nova saznanja nastavljaju da dolaze. Stefan Porges je 2007. godine objavio rad u kojem je predstavio novu teoriju, poznatu kao „polivagalna teorija.“ U ovoj teoriji je pokazano kako su tri autonomna podsistema, koji se javljaju kod primitivnijih vrsta, očuvana i izražena kod sisara. Ovi autonomni podsistemi su odgovorni za socijalnu komunikaciju (izraz lica, govor, slušanje), kretanje (reakcija „beži ili bori se“) i imobilizaciju (pretvaranje da je životinja mrtva, sinkopa kod uzbuđenja).

Slika 1. Struktura mozga po McLeanu.

Ova tri kola su kozistentna sa ingenioznom idejom Jacksona, koji je još u XIX veku pretpostavio da inhibicija viših nervnih struktura dovodi do povećane aktivnosti nižih delova. Iako se ova teorija odnosila prvenstveno na oštećenje mozga, ona ima svoje mesto i u polivagalnoj teoriji. Naime, kada je sredina sigurna, dominira aktivnost vagusa. On usporava srčani rad, suzbija lučenje kortizola kao hormona stresa i smanjuje zapaljenski odgovor suzbijanjem lučenja citokina. Stimulusi koji povećavaju osećaj sigurnosti aktiviraju evoluciono novija neuronska kola i povećavaju intelektualni potencijal jedinke. Suprotno tome, kada se javljaju signali opasnosti, aktiviraju se mehanizmi samoodržavanja, što uključuje fiziološke reakcije koje omogućavaju brzu reakciju na pretnje.

Ovaj mehanizam je takođe odgovoran za regulaciju izraza lica. Izraz lica u stresnim situacijama ili u opuštenom stanju regulisan je tonusom vagusa.

 Slika 2. Ventralni vagusni sistem je aktiviran u sigurnoj sredini, simptički kada ste ugroženi. Aktivacija dorzalnog vagusnog sistema dovodi do paralize.

Dobar primer polivagalne teorije je kod životinja lov lavice na gazele. Gazele pasu sve dok ne vide lavicu kako trči prema njima. Tada ulaže svu snagu u beg (simpatički nervni sistem). Kada bude uhvaćena, gazela se predaje bez otpora (parasimpatički nervni sistem). Lavovi se često igraju sa plenom, pre nego što ga ubiju. Ako pažnja lavice na trenutak popusti, gazela skače i počinje da beži (simpatički nervni sistem).

Kako se ovo odnosi na ljude?

U mirnim vremenima, kada smo emotivno zdravi, povezujemo se na zdrav način sa drugim ljudima. Šetamo se, javljamo jedni drugima, smejemo se. Ovaj tip ponašanja se naziva ventralnom vagusnom reakcijom. Imuni system dobro funkcioniše, osećamo zadovoljstvo u životu, lice je opušteno. Dobro spavamo.

Ukoliko međutim mozak prima signale za opasnost (stvarne ili lažne) aktivira se simptikus (ubrzava se rad srca, luči adrenalin i drugi hormoni stresa). Lice dobija zabrinut ili agresivni izraz, remeti se varenje (krv se preusmerava ka mišićima, da bi se pobeglo od opasnosti ili pripremili za borbu). Stiskaju se pesnice, ruke se postavljaju tako da štite vitalne organe (srce prvenstveno). Intelektualna aktivnost se gasi, fokus je na suzbijanju opasnosti.

Ukoliko je situacija bezizlazna, ponovo se aktivira parasimpatikus. Čuveni istraživač Livingston je pisao da je kada ga je napao lav, imao osećaj pospanosti, bez osećaja bola ili straha, iako je bio potpuno svestan situacije. Slična stvar dešavala se ljudima u koncentracionim logorima, pa nema čudjenja zašto nisu pokušavali bekstvo, već su mirno išli na egzekuciju. Ovo je evolucioni mehanizam kada se životinja pravi mrtva da zavara predatora. Metabolizam se usporava, kao i srčani rad, tonus mišića je nizak. Usporen metabolizam smanjuje intelektualnu aktivnost mozga. Naše ponašanje je identično ponašanju gazele. Kada nas neko uplaši, možem se onesvestiti, iako opasnost nije realna. Naš mozak ne može dobro da razlikuje stepen opasnosti, a intenzitet odgovora je uvek isti. Ponekad ostanemo u sanju paralize danima ili duže, a ovo se zove u psihijatriji postraumatski šok sindrom. Veterani iz rata će reagovati i na grmljavinu, a žrtva silovanja ne uspeva da se brani jer je u stanju paralize, usled aktivacije parasimpatikusa. Da vagus igra veoma važnu ulogu u ovom procesu, pokazalo je istraživanje u kome se pacijent koji se nalazio godinama u dubokoj komi, probudio i pratio predmete posle stimulacije vagusa.

Lečenja ovakvih poremećaja je teoretski relativno lako, osobe treba vratiti u zdravu socijalnu sredinu, sa zdravim odnosima između ljudi. Drugi način lečenja ovih poremećaja je suzbijanje straha meditacijom, jogom, različitim vežbama (one koje u svojoj osnovi imaju duboko disanje). Suzana Hej u svojoj doktorskoj disertaciji, pokazuje 2019. kako je drevna tehnika Gurđijeva imala izvanredne efekte. Možete pogledati izvanredan video Dipaka Čopre na ovu temu na linku.

Jedan od lakih načina stimulacije vagusa je glasno pevanje, a takođe i uzimanje sode bikarbone (o tome sam već pisao). Izlaganje hladnoći je takođe dobar način da se aktivitra ventralni vagusni odgvoor. Dakle, ne dozvolite da vas strah parališe, stimulišite vagus.