Zašto se vreme ubrzava kako starimo?

Stariji ljudi često ponavljaju mantru kako im vreme prolazi sve brže, ali malo ko zna da to ima naučnu osnovu. Što ste stariji, vreme vam zaista protiče brže. Naravno da se protok vremena zapravo ne uzbrava, ali se percepcija protoka u našem mozgu neprekidno menja. Iako vreme objektivno teče jednako, naš mozak ga različito doživljava.

Još 1996. godine, psiholog Peter Mangan izveo je eksperiment u kome je 25 mladih (19–24 godine) i 15 starijih osoba (60–80 godina) bilo zadato da period u trajanju od 3 minuta izmere brojanjem sekundi. Mladi su uglavnom imali realnu procenu (3 minuta i 3 sekunde), dok je za starije proteklo 3 minuta i 40 sekundi. Mangan je tada pretpostavio da je nivo dopamina u mozgu starijh niži od mlađih, a da je nivo dopamina odgovoran za procenu trajanja događaja.

Dalje istraživanje sprovedeno 2005. godine (Whitman & Lenhoff), obuhvatilo je 499 osoba u starosti između 15 i 94 godine. Ispitanici su procenjivali brzinu protoka vremena na skalama od “vrlo brzo” do “vrlo sporo”. Kod kraćih intervala (poput nedelja ili meseci) nije bilo značajnih razlika, ali kod dužih perioda, poput decenija, stariji su imali snažan osećaj da vreme “leti”. Ljudi stariji od 40 godina prisećali su se detinjstva kao perioda kada je vreme prolazilo sporo, dok im je sadašnji period delovao veoma ubrzan.

Adrijan Bejan, profesor sa Univerziteta Djuk, 2012. godine ponudio je drugačije objašnjenje za osećaj ubrzanog protoka vremena kod starijih osoba. Prema njegovoj teoriji, razlog leži u usporenoj obradi vizuelnih informacija. Kako starimo, neuronske veze u mozgu postaju kompleksnije, ali električni impulsi sporije putuju kroz njih. Kod odojčadi, obrada slika je daleko brža, što čini da njihov mozak percepira više vizuelnih "frejmova", stvarajući utisak da vreme prolazi brže.

Ključnu ulogu u ovom procesu imaju sakade – nevoljni pokreti očiju koji se javljaju nekoliko puta u sekundi. Tokom sakada, oči nisu fokusirane, što stvara pauze između "frejmova" u našem vizuelnom doživljaju. Kod odojčadi su sakade znatno češće nego kod odraslih, pa zbog toga deca vide više slika i subjektivno osećaju brži protok vremena. Istraživanja na malim životinjama, poput ptica i pasa, pokazala su da i one procesuiraju više "frejmova" u sekundi. Njihova okolina im deluje poput usporenog filma, što im pomaže da reaguju na predatore – oni pokrete predatora vide usporeno i mogu na vreme da pobegnu.

Ova pojava objašnjava zašto je, na primer, teško ubiti muvu novinama: dok mi doživljavamo normalnu brzinu, za muvu su naši pokreti izuzetno spori, omogućavajući joj da na vreme izbegne udarac. Ja bih rekao da imaju i telepatske sposobnosti, čim uzmete novine, one nestanu. Dakle, njima svet izgleda kao scena iz Matriksa, kada Neo izbegava metke. Prema istraživanju sa Triniti Koledža u Dablinu, ljudska percepcija je svega oko 10 frejmova u sekundi, dok se sve ostale slike ne obrađuju. Male životinje (a ispitivano je oko 30 vrsta, od mačaka do kornjača i guštera) imaju brži metabolizam, pa samim tim I bržu percepciju vizuelnih informacija. Vizuelni sistem muva je skoro četiri puta brži od našeg.

Jedna druga teorija objašnjava ubrzanu percepciju vremena kao psihološki fenomen poznat kao aglomeracija (eng. chunking). Filozof Daglas Hofštadter smatra da mozak grupiše slične događaje u veće, objedinjene celine, što stvara utisak da vreme brže prolazi. Kako bi testirao ovu teoriju, Mark Landau sa Univerziteta u Kanzasu sproveo je eksperiment na 324 osobe. Prva grupa od 107 učesnika opisivala je proteklu godinu, fokusirajući se na slične događaje iz ranijih godina, dok je druga grupa opisivala raznovrsna iskustva. Rezultati su pokazali da je prva grupa imala osećaj bržeg protoka vremena u poređenju s drugom grupom. Ovo ukazuje na to da ponavljanje sličnih iskustava subjektivno ubrzava protok vremena. Ovo se naziva “efektom letovanja”, gde nam vreme provedeno na moru izgleda kao da protiče sporije, nego kada obavljamo svakodnevne rutine. Sećanje na školske raspuste nam izgleda kao užasno dug vremenski period, a vreme studiranja kao kratko.

Druga teorija objašnjava da nove situacije zahtevaju više mentalnog napora za obradu informacija, što produžava subjektivni osećaj trajanja. Nasuprot tome, rutinske aktivnosti mozgu su poznate i zahtevaju manje kognitivnog angažovanja, zbog čega vreme deluje kao da prolazi brže.

Slika 1. Grafički prikaz ubrzavnja protoka vremena sa starenjem.

Nijedna teorija ne može matematički precizno objasniti ubrzanje protoka vremena sa starenjem, ali postoje modeli koji pokušavaju da ga opišu. Jedan od njih sugeriše da se vreme subjektivno ubrzava logaritamski. Na primer, za dvogodišnje dete, godina dana predstavlja polovinu njegovog života, dok za desetogodišnjaka iznosi desetinu, a za šezdesetogodišnjaka svega šezdeseti deo. Ako život posmatramo kao niz decenija, može se reći da periodi od 5 do 10 godina, 10 do 20, 20 do 40 i 40 do 80 subjektivno traju približno jednako. Ovo objašnjenje nagoveštava da što smo stariji, vreme deluje sve kraće i ubrzanije.

Iako na prvi pogled deluje depresivno da će preostalo vreme prolaziti još brže, važno je iskoristiti ga na najbolji način. Zvuči depresivno je da će nama starijima ionako kratko preostalo vreme, proteći još brže. Ja bih rekao da treba dobro da ga iskoristimo, umesto što se sekiramo oko te činjenice.